Личност Светог Петра Цетињског заокупља теологе, етичаре и бројне историчаре, што и не чуди ако се зна да је управо он као владар, свјетовни и духовни, покренуо уједињење Брда и Црне Горе, Боке и Приморја, на начин на који данас знамо Црну Гору. То је постизао подједнако дипломатском, као и војном вјештином, у вријеме док се још није назирао крај ни једној од великих монархија, ни отоманској, ни аустроугарској, а док је Наполеон покоравао Европу. Зато и „Светигорино“ издање „Свети Петар Цетињски – између молитве и клетве (Сабрана дјела)“, а које се може купити уз „Дан“ по цијени од 4,99 еура, изазива велику пажњу читалаца.
Са злом се борио хришћански
Петар Први Петровић Његош још за живота сматран је Светитељем због високих етичких норми које је поставио, јаког ауторитета и ријечи која се слушала и памтила, како истиче митрополит Амфилохије у предговору. Ипак, он је био и скроман, јер, цитира митрополит Амфилохије, Св. Петар Цетињски је говорио: „У мене осим пера и језика нема никакве друге силе да доведем непослушне на послушност“.
– Без мирнога дана, цијелога живота је мирио људе и све што је градио, градио је на темељима праве истинске вјере. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу Светом Петру Цетињском. Нема у данашњим, модерним друштвима личности која би била слична Светом Петру који је на тако особен, хришћански, начин покушавао и успијевао да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријечи, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао – истиче митрополит Амфилохије.
У предговору овој књизи, митрополит црногорско-приморски Амфилохије између осталог говори и о овом аспекту живота и рада овог великог светитеља наше цркве. Наиме, како истиче митрополит Амфилохије – „лакше би било укротитељу змија отровница и дивљих звијери него што је било њему у његовом несебичном служењу Богу и роду“. Како истиче митрополит, с обзиром на тешкоће с којима се сусретао Св. Петар Цетињски просто се морамо запитати откуд је црпио снагу и стаменост, „гдје је извор његове вјере и трпељивости, његовог сазнања и увјерења да је добро непобједиво и да правда Божија коначно влада земљама, људима и градовима?“
– Несумњиво у јасном знању и доживљеном искуству да је у `Имену Божијем сваки суд и правда`. Име Божије је за њега његова унутарња сила, суд и правда су његове енергије које зраче и дејствују мијењајући на добро бесудну и неправедну људску реалност. Нико на српском језику није тако језгровито изразио појам „суда и правде“ као откривења и енергије Имена Божијег у људима и међу људима као Свети Петар. Та унутарња укотвљеност у Имену Божијем и у богоозарености, и кроз њу стварно познање Божијих и људских ствари даје Светоме, како га народ и данас зове, снагу да и кад куне – воли; да и кад води рат – не води га зато што мрзи људе него зло и насиље у њима; и кад се осјети сам, напуштен и несхваћен „без иђе икога“, пун „посведневне горести и печали“, која га, како сам каже, „осушила и како рђа жељезо згризла и сваке веселости лишила“ – он остаје непоколебљив у добру и вјерности Богу и народу – истиче митрополит Амфилохије.
Митрополит Амфилохије подсјећа и да је у својој жеђи за слободом, Свети Петар Цетињски тежио стварању „славеносерпске државе“ од Црне Горе, Брда, Херцеговине, Дубровника и Далмације, и да је одушевљено сарађивао са српским вождом Карађорђем.
– Он зна зашто позива у рат и кога позива. Тако, пред битку на Крусима позива Црногорце: „Устремите се на непријатеље наше вјере, нашег предрагог имена српског и наше дражајше вољности… Ви сами знате да су се Турци вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се српскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати“. Из дјела Св. Петра је очевидно да је он и ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила „вјера“, како сам каже, „и закон“. Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин – истиче митрополит Амфилохије. О томе, подсјећа, посебно рјечито говори његово обраћање Махмут-паши Бушатлији у коме Св. Петар каже: „Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама“. Ратујући и борећи се, истиче митрополит Амфилохије, Св. Петар се ослања на Бога и Божију правду, притом не тражи своју, личну побједу, већ да побиједи Бог и Његова правда: „У Имену Божијем је суд и правда“.
– Св. Петар Цетињски се непрекидно труди – пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући – да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И до краја се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се и као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком 19. вијека – наглашава митрополит Амфилохије у предговору овој књизи.
Живана Јањушевић
Извор: Дан
