„Не живим више ја, него живи Христос у мени“

Са празником Светих апостола Петра и Павла изашао је из штампе нови број „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије Црногорско-приморске. У вези са празником објављено је предавање протојереја ставрофора Гојка Перовића под називом „О Светом апостолу Павлу и његовим посланицима“. А посланици Господњи и посланици Светих апостола јесу они који настављају дјело и Светог Павла и осталих Христових ученика, посланици какав је архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски  Амфилохије. У овом броју објављена је његова бесједа коју је изговорио на Духовној академији у манастиру Стањевићи на Тројичин дан поводом храмовне славе и поводом годишњице Светог и великог сабора Православне цркве на Криту, бесједа под називом „Сабор на Криту – свједочанство да је Црква Божија жива и данас“. На тој академији говорио је и архиепископ катарски Макарије, изложио је своје виђење сабора у бесједи „Свети и велики сабор – глас цјелокупног православља“. Дакле, на првим страницама часописа налазе се текстови везани за годишњицу Светог и великог сабора Православне цркве који је одржан на Криту прошле године. Читаоци се могу упознати са одлукама тог Сабора.

У Бару је у мају освештана прва црква посвећена Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. Догађај је описао Рајо Војиновић у својој репортажи „Храм који је слетио с неба“. Том приликом бесједио је Матија Бећковић, чије слово „Ловећенски  Тајновидац“ „Светигора“ интегрално преноси.

У новом броју неколико текстова је посвећено годишњици савезничког бомбардовања Подгорице 1944. Један од њих је  „На бомбама – „Срећан Ускрс“ ћирилицом!“ Објављен је архивски препис извјештаја, првог званичног документа који се тиче незапамћеног злочина, тај документ је оставио  свештеномученик Петар Ускоковић. Дана 7. маја 2017. у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици одслужен је парастос жртвама бомбардовања Подгорице. На парастосу је говорио владика Амфилохије „Овдје су озваничили братоубилаштво“.

На овогодишњем Сабору СПЦ  лику светих прибројани су Новомученици Пивски, Велички и Горњеполимски, на предлог владике Јоаникија, о чему говори текст „Никада није касно да се дуг испуни“, а на поетски ниво трагични догађај полома у Пиви уздигао је Веселин Матовић пјесмом „Кад се Пива на Небо селила“.

Ове године обиљежава се 320 година од блаженог престављења преп. Стефана Пиперског. Нова „Светигора“ доноси „Кратко житије светог Стефана Пиперског“. На литургији у Пиперима бесједио је епископ диоклијски Кирило

„Преподобни Стефан – истински чувар вјере и предања“. О другом нашем великом истинском чувару вјере и предања – светом Јустину Ћелијском казује бесједа митрополита Амфилохија „Нова рана на тијелу Светосавске цркве“. Она рана српског народа која не зараста јесте Косово свето, које је наша крва и наш живот, о тој рани на Видовдан ове године у Грачаници и на Газиместану бесједио је владика Атанасије херцеговачки „Косово је истина, а не мит“. Спознањем те истине могуће је и обновљење и вјере и душа и храмова, какав је храм на Ублима, на чијем освећењу је говорио др Радомир Прелевић „Да бисмо се и ми обнављали“. А један од свједока обновљења на тлу Црне Горе је Цетињска богословија, која је и ове године изњедрила нову генерацију свршених богослова, о чему пише теолог Александар Вујовић.

На страницама „Светигоре“ налази се Благодарствено писмо митрополита кијевског Онуфрија у знак помоћи коју је Митрополија цроногорско-приморска упутила Светоуспењској светогорској лаври.

„Светигора“ даје неколико саопштења: Саопштење за јавност Светог архијерејског сабора СПЦ са редовног засједања и Обраћање вјерном народу са засједања, и саопштење Иницијативног одбора за заштиту природних, културних и духовних вриједности слива ријеке Морача. Ту је и обавјештење да је црква на Крушевцу враћена митрополији.

На самом крају у хроникама часописа поређани су важни догађаји који су се десили у овом Петровском посту у свијету, помјесним црквама, Отачаственој цркви и Митрополији црногорско-приморској.

М.Ж.

Приказ крстовданског, 265. броја „Светигоре“

Послије скоро више од два мјесеца из штампе је изашла нова „Светигора“, 265. број  образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, који је уприличен за празник Крстовдан. О том празнику говори текст „Православна прослава Часног крста“. Нови број информише о најважнијим догађајима Православне цркве који су се десили између Петровдана и Крстовдана, а такође пружа и низ интересантних текстова из области теологије, културе, историје, медицине и тд.

Најважнији догађај у Српској православној цркви, у поменутом периоду, био је свеправославна прослава Светог Мардарија љешанско-либертвилског и свеамериканског. На централној прослави која је одржана у Америци бесједио је Његова светост патријарх српски господин Иринеј „Да ходимо путем светог Мардарија“. Бесједа је интегрално заступљена у новој „Светигори“, као и бесједа „О чудесном исцјељењу Светог Мардарија“, коју је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије изговорио на литургији у манастиру Светог Саве у Либертвилу.

Ове године манастир Ком на Скадарском језику прославио је шест вјекова постојања. О тој прослави пише Рајо Војиновић у репортажи „Мјесто кроз вјекове животвори и препорађа“. Поводом тог јубилеја дат је приказ монографске публикације др Васиља Јововића „Манастир Успења Пресвете Богородице на Кому (1417–2017)“. Крајем августа освештана је црква Светог Ђорђа на Ђурђевцу код Стањевића. Тај догађај такође је описан у „Светигориној“ репортажи  „Гора као синајска“.

За рубрику богословље преузет је текст архиепископа петергофског Амвросија „Символика Евхаристије код Отаца Ране цркве“. О химнографији Богородичиних празника пише ђакон Павле Љешковић. А протојереј-ставрофор Гојко Перовић потписује осврт „Календар универзалних истина“, подсјећајући нас да се годишњи црквени круг завршава у септембру, кад и почиње нова година. Ту су и два житија из новог српског мученикослова  – „Вјенценосци Христови – Григорије и Василије Пећки“.

У вези с петицијом за ревизију изучавања еволуције у србијанским школама огласио се др Здравко Пено, у чланцима под називом „Апел на апел“ и „Против теолога – аргументима  Светог Максима Исповедника“.

На Цетињу је почетком септембра одржан XVIII православни дјечји сабор Црне Горе „Од Господа се учимо правом знању“, догађај који најпотпуније и најљепше преносе фотографије. У овом броју „Светигора“ је у рубрици поезија објавила стихове владике Амфилохија из његове нове књиге пјесама „Трептаји неизрецивог“. Изашла је и четврта књига едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“, чији приказ даје Васиљ Јововић, који је и приређивач зборника.

О звонима Цркве Светог Димитрија на Угњима, која су послужила као сировина за муницију пише Ђорђије Н. Зубер. Милутин Вековић описује чудесно исцјељење обољелог младића које се десило у Острогу. Са љековитошћу ловора упознаје нас др сц Драгица Бојовић.

Након хронике овогодишњег „Трга од ћирилице“ слиједе хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске о значајним догађајима од Петровдана до Крстовдана.

М.Ж.

У организацији Светигоре, Информативно-издавачке установе Митрополије црногорско-приморске, 24. октобра је на Сајму књига у Београду у сали Иво Андрић, јавности представљен корпус од пет томова у шест књига, посвећених Светом Јовану Владимиру.

Уредник издања др Васиљ Јововић је говорио о структури овог зборника изабраних списа  и сведочанстава насталих током вјекова у част и славу Светог Јована Владимира на широким просторима од Балкана и Европе и шире од тога, до Синаја и Манастира Свете Катарине. Излагање је завршио презентацијом плана за следеће томове који ће обухватити зборник радова са научног скупа одржаног у Бару уочи освештања Саборног храма Светог Јована Владимира, септембра 2016. године, као и осталих списа чиме ће овај корпис бити заокружен у десет томова.

Научни саветник Византолошког института Српске академије наука и уметности др Срђан Пириватрић је говорио о историјском контексту времена и простора на коме је оставио трага Свети Јован Владимир својим животом и страдањем. Истакао је његов значај у преднемањићкој историји српског народа али и народа у окружењу који су очували његов историјски и молитвени спомен.

Круна промоције је било слово о Јовану Владимиру које је изговорио Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Владика је дао синтетички приказ рада на обнављању молитвеног спомена Светог Јована Владимира од првих дана своје митрополитске службе у Црној Гори. Са захвалношћу је споменуо блаженог спомена упокојеног барског пароха протојереја Богића Фемића који је почео са обнављањем Литије на Румију а потом читав сплет догађаја који су се одвијали у годинама од освештања темеља Саборног храма у Бару и освештања воздвигнуте цркве на врх Румије до овог тренутак када се јавности представља корпус списа посвећених Јовану Владимиру.

Митрополит је навео низ примјера отпора, са разних страна, који су покушали да омету ово богоугодно дјело али и примјере богољубља и пожртвованости за дом Божји бројних хришћана који су додали снаге и љубави да се спомен на првог канонизованог српског владара и мученика обнови и засија незалазном светлошћу у нашем времену и за потоње генерације.

Промоцију је водио протојереј ставрофор др Велибор Џомић а чула се и пјесма у част Јована Владимира што је допринело да је била велика духовна радост свим присутним међу којима је био и пјесник Матија Бећковић.

Вечерас, 25. октобра на Сајму ће бити промовисана монографија манастира Ком. На промоцији ће говорити митрополт Амфилохије.

Ушли смо у Божићни пост и са првим великим децембарским празником Ваведењем Пресвете Богородице, из штампе је изашао 267. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Ваведење је дјечији празник, и зато је овај ваведењски број Светигоре у знаку дјетета и одбране дјетета од чедоморства – пошасти нашег доба. „Двадесети вијек је трагичан вијек за српски народ“, рекао је Његова светост патријарх српски господин Иринеј на Сајму књига, чије је ријечи Светигора пренијела у тексту „Препоручујемо нашим матерама – рађајте децу!“. Такође је пренијела и одговор Његовог преосвештенства епископа бачког Иринеја Зорани Михаиловић, која је негодовала због патријархових ријечи – „Зорана Михајловић опет наступила у улози самопостављеног оберпрокурора“. О тој страшној пошасти бесједио је на Покров Пресвете Богородице Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије „Дијете је од зачећа дијете!“ Исто то тврди доктор Стојан Адашевић у разговору „Абортус је убиство! Ево зашто…“, а Оливера Балабан се пита „Шта би са правима?“ Какав је примјер хришћанске многодјетне породице видјећете из разговора с протојерејем Јованом Осјаком „Mи имамо 18 деце: 8 дјечака и 10 дјевојчица“. А примјер истинске мајке хришћанке била је и јесте новопрестављена слушкиња Божија  Младенка Маша Зековић (1980–2017),  „Соколица из Херцеговине“, како ју је назвала Оливера Балабан у опроштајном слову. „На њеном лицу била је исписана само једна ријеч – Живот“, Светигора је запечатила дирљиву бесједу Његовог преосвештенства  владике захумско-херцеговачког Григорија.

О Пресветој Богородици, њеној чудотворној Новгородској икони Мајке Божије – Знамење, пише Елза Бибић. Хаџи Тијана Стаменовић је приредила житије Светог Филумена новомученика Свете Земље.

Ове године прослављено је 150 година цркве Светога Спиридона у Ђеновићима. Тим поводом Светигора је објавила бесједу „Свети Спиридон – дивни свједок Пресвете Тројице“, коју је митрополит Амфилохије изговорио на празник Светог Спиридона, 25. децембра 2014. године, у цркви у Ђеновићима посвећеној овом светитељу.

Поводом стогодишњице Октобарске револуције објављено је „Сновиђење“ Комнена Бећировића. У рубрици поезија нашле су се пјесме Милице Бакрач. Приказ зборника „Култ Светог Јована Владимира даје др Васиљ Јововић. Светигора је објавила и његову бесједу „Војислављевићи – средњовјековна српска династија“, коју је изговорио поводом годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира, у Бару.

Монахиња Олимпијада износи оглед „Спомен светима“, о служби као књижевно-богослужбеном приносу Цркве у част светима. Мр Смиља Влаовић пише чланак из историје „Капела у староварошкој Џафер махали у Подгорици“. „Истина није истина“ је назив једног погледа Здравка Кривокапића.

У Даниловграду је положен камен темељац храма Свете Петке. О томе у репортажи „Круна бјелопавлићких радости и распећа“ Раја Војиновића, који преноси и утиске са промоције књиге оца Обрена Јовановића „Православна вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918.“, а такође потписује и репортажу о прослави празника Светог Петра Цетињског „Да се сви вратимо светопетровској Црној Гори“. Истога дана прослављен је и Свети Лука и тим поводом објављена је Лучинданска порука митрополита Амфилохија. О томе како је прослављен празник патријарха Павла у Петрограду, поводом осме годишњице његовог упокојења, свједочи професор теологије Александар Вујовић. Слиједе хронике, као наставак сличних вијести из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске.

Сретајући рођење Христово, читајте о дарвинистичком (случајном) еволуционизму као теорији али не и научној истини у чланку Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, и наравно у том радосном ишчекивању Божића „Беседу за оне који се радују Божићном посту“  протојереја Артемија Владимирова.

М. Ж.

Мир Божји! Христос се роди! Ријечи „Загрлимо љубављу Божијом једни друге“ из бесједе коју је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије изговорио на Божић прошле године јесу срж и максима овог броја, јер је у њима садржан не само смисао Божића, него и нашег постојања. Те ријечи су увод у ново, 268. божићно издање Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Одмах за њима слиједи бесједа „Љубав према ближњем“ свештеника Владимира Милутиновића. Затим се нижу текстови у духу празника: „Недеља по Божићу“, о праведном Јосифу протојереја Дејвида Мозера, „Божићно писмо“ Ивана Иљина, „Господ се зацари, у лепоту се обуче“ митрополита јарославског Јована,  „Христови  полажајници“ монахиње Олимпијаде Кадић.

Божић је породични празник и неколика текста у новом броју говоре о породици и породичним односима. Ђакон Никола Јанакос у катихетском огледу поставља питање „како разговарати са децом?“, игуман Нектарије Морозов говори о односима родитеља и дјеце „Љутња на родитеље – ко сноси кривицу?“, питајући се зашто је данас толико много старих родитеља усамљено? Епископ бруклински Николај пише о улози жене у Православној цркви. Примјер православној жени свакако је Пресвета Богородица. Сазнаћете нешто о њеној чудотворној Клисијарској икони Мајке Божије. Монахиња Корнелија Рис свједочи о једном чуду Свете Ксеније Петроградске у  Окланду „Знаш где да идеш!“. Ту је и житије светитеља који се празнује у предбожићним данима, „Мученичка смрт Светог Игњатија Богоносца“.

Ђакон Павле Љешковић бави се темом црквене умјетности, конкретно поезијом Св. Романа Мелода. У рубрици поезија заступљени су стихови Батрића Бабовића. У рубрици историја Нико Јовићевић пише о попу Ђоку Пејовићу, командиру са Грахова и дипломати.

Из репортаже ђакона Влада Јарамаза сазнаћете како је изгледала посјета митрополита Амфилохија Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој. Ове године широм свијета одржане су прве прославе светог Мардарија Ускоковића, како каже теолог Александар Вујовић у тексту „За Цркву Христову и за светитеље Божије не постоје границе“. Једна таква прослава описана је у репортажи „Прослава Светог Мардарија Љешанско-либертивилског у Петрограду“.

Његово Блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован говорио је за Радио Светигору о недавним покушајима Македонске расколничке цркве да се стави под скут Бугарске патријаршије, што је часопис Светигора пренио у овом броју „Мајка Црква једино Српска православна црква“.

У новом броју дат је приказ књиге „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ протојереја Слободана Бобана Јокића. У божићном помену под називом „Свједок безгробне војске“ налази се име новопочившег Владимира Никлановића. Др Драгица Бојовић у рубрици медицина подсјећа на корисне састојке цвекле.

На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске, у оквиру којих је издвојен кратак животопис новог светитеља  Православне цркве, старца Јакова Цаликиса.

Чаробно божићно, а суштаствено истинско доимање свијета, Светигора допуњује другим дијелом апологетског текста Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, о дарвинистичком (случајном) еволуционизму као теорији, али не и научној истини.

М.Ж.

Четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа“ Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија преведено на руски језик. Издавачи: „Светигора“ и Руски институт за стратешка истраживања. 

Издавачка кућа „Светигора“, у сарадњи са Руским домом у Београду, организовала је  на дан Света Три Јерарха, 12. фебруара 2018. године, промоцију књиге „Љетопис новог косовског распећа“ Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Вече је почело видовданском химном црногорског књаза Николе „Онамо, `намо“ у извођењу а капела састава Србски православни појци, а потом је приказан филм „О Косово, грдно судилиште“ у режији православне Немице Ксеније Хајнбухер, која је студије режије завршила у Немачкој, а данас живи на Валаму. У овом документарном филму потресно сведочанство о страдању невиних и недужних Срба на Косову и Метохији казују преживели сродници, као и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Филм је титлован на руском језику.

Уводно слово о књизи, која је поменик новог косовског страдања и још једног новог сведока косовске Голготе, а у којој су пописани Срби, нови страдалници и мученици, казивао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.

„До Крима и Владивостока стигла је вест да су Светигора и Руски институт за стратешка истраживања објавили књигу  митрополита црногорско-приморског Амфилохија Љетопис новог косовског распећа на руском језику, и то одмах по објављивању на српском језику. Част да напише прослов овој књизи припала је г. Александру Конузину, донедавном амбасадору Руске Федерације у Србији, и историчарки Јелени Гусковој. Књигу су превеле гђа Наталија Лукина и гђа Светлана Луганска,“ истакао је крстоносни прота Џомић и додао. „Све оно што се на великомученичком Косову и Метохији догађало и што се догађа од нових и старих агарјана, посебно од 12. јуна 1999. године до дана данашњег, изнето је у овим књигама.“

Ово аутентично сведочанство преведено на руски језик јесте и најцеловитија хроника  и, како каже протојереј-ставрофор Џомић, она је и „жртвопис за све што се догађало на нашој новој свенародној голготи; ово је књига о чојству и јунаштву, али је и књига о нечовештву и кукавичлуку…“

Духовна сазерцања и понирања у дубину нашег косовског распећа чине још једну потку ове књиге изложену кроз духовна Митрополитова размишљања и о онима који су пали у грех отимања и грађења некакве своје куће на хиљадама убијених Срба.

„Од речи и реченица Митрополитових у косовско-метохијским књигама само су потресније фотографије Митрополита који је са свештеницима, присутним протојерејим-ставрофорима Радомиром Никчевићем, Миљком Корићанином, Радивојем Панићем и другима, у то време сакупљао убијене Србе, распала људска телеса по косовско-метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела, почев од силоване и преклане Марице Мирић до других имена невиних жртава, чија је имена Митрополит сачувао од незаборава у овој књизи,“ казао је отац Велибор Џомић и додао да књиге предочавају оно што се данас једва и стидљиво предочава јавности – лицемерје војних снага које су током те 1999. године запоселе и окупирале Косово и Метохију.

Мр Живојин Ракочевић је казао: „Већ три деценије постоје три јединствене књиге које у нашем времену прате проблем Косова и Метохије: прва књига је Од Косова до Јадовна умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, у скоро поновљеном деветом издању; друга књига је Задужбине Косова и Метохије, коју је приредио Живорад Стојковић са сарадницима 1987. године. Пре неколико година ова књига је доживела енглеско издање (Епархија западноамеричка, епископ Максим). Прошле године се појавило треће проширено издање Епархије рашко-призренске, по благослову Владике Теодосија. Трећа књига је Љетопис новог косовског распећа, дело које вечерас испраћамо на пучину руског језика. Са научне стране, дело је несумњиви документ, историјски извор, друштвена анализа контролисаног хаоса, дефиниција и одговор на питање сукоба великих сила, као и манифестација њихових односа  на територији која је послужила као  историјски преседан и прекретница. Духовност, европски хришћански концепт, православни и светосавски развој, српски косовски завет – дубоко су преиспитани у овим књигама, и то: у односу Бог – личност,  ја – други, ми – идеологија и глобализација.“

О књизи је говорио и новинар из Америке Срђа Трифковић, који је навео да је књига безвремено сведочанство и хроника крвавих догађаја, стварних у времену, те и да Срба једва има у траговима, како на Космету, тако и у Хрватској и Федерацији БиХ.

Академик Матија Бећковић је рецитовао своје три песме Косово поље, Лазар и Амфилохије.

На крају се обратио митрополит Амфилохије, прво изразивши велику захвалност Руском дому на указаном гостопримству, наводећи да су Руси и Русија увек бранили Косово и Метохију, при чему је поменуо и руског конзула Шчербина, који је, како је рекао, у турско време убијен на скоро истом месту где и лидер Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливер Ивановић.

„Косово и Метохија постаје место где се проверава судбина, не само Срба и браће Албанаца, него и модерног света, Европе и Америке“, казао је Високопреосвећени Митрополит и додао: „Уверен сам да је цар Лазар био и биће победник“.

Митрополит Амфилохије је подсетио и на велику жртву руског цара Николаја Другог који је настрадао јер је устао у заштиту тадашње Србије и Црне Горе.

Према Митрополитовим  речима, они који су некада бомбардовали Србе, бомбардовали су их и сада, угрожавајући достојанство и својих држава, Америке и Европе, и настављајући безумну нечовечну политику, што се посебно одразило на Косову и Метохији.

Да подсетимо: Митрополитови дневнички записи из Метохије из 1999. године, након Кумановског споразума којим је окончана тромесечна војна агресија НАТО пакта на СРЈ, као и о његови текстови, есеји и интервјуи о Косову и Метохији били су инспирација за два филмска остварења: „Ви идите – ја нећу“ редитеља Хаџи Александра Ђуровића и „Косово – универзум бола“, аутора Ранка Ђиновића.

Представљању књиге присуствовали су архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве у Београду; протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, директор Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке; Трајан Којић, старешина цркве Светог Марка; Миљко Корићанин, старешина цркве Светог Георгија; Димитрије Калезић и Радивој Панић, као и бројно београдско свештенство, ђакон Саво Лазић из Епархије шабачке, где је ова књига недавно такође представљена. Протојереј-ставрофор  Радомир Никчевић,  директор Издавачко- информативне установе Светигора; Светлана Луганска, преводилац; г. Симо Спасић, председник Удружења за киднапована и убијених на Косову и Метохији; Ранко Ђиновић, косовско-метохијски писац; Никола Живковић, новинар и публициста из Берлина; гђа Љиљана Булатовић, новосадски новинар; Милијана Балетић, представници Удружења српских домаћина, као и многобројни пријатељи и сарадници из Београда и других српских градова, из Републике Српске и српског расејања такође су били присутни. Вече је водила гђа Марина Рајевић Савић.

Зорица Зец

Извор: спц

Доносимо изводе из приказа Дамјане Станишић, студента IV године Православног богословског факултета у Београду, књиге митрополита Амфилохија „Тајна Свете Тројице по светом Григорију Палами”, објављене као издање Манастира Острог, 2006. године.

У својој докторској дисертацији „Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами”, а која је као књига свјетлост дана угледала 2006. године, митрополит црногорско-приморски Амфилохије темељно истражује Паламино богословље о Светој Тројици.  „Св. Григорије Палама својим дјелом обухвата и даје одговоре на најбитнија питања теологије и егзистенције”, пише митрополит Амфилохије, који је докторску дисертацију радио код проф. Андреја Теодоруа и одбранио на Теолошком факултету Атинског универзитета.

Митрополит Амфилохије почиње рад истичући да је тема Свете Тројице основа хришћанске вјере. „Неизрецива и несхватљива тајна Свете Тројице темељ је хришћанске вјере и једини извор њен”, каже митрополит. Јер, по њему, истина о Св. Тројици има средишњи значај за човјека и његову егзистенцију, што је разлог да се у одабиру докторске теме опредијелио за овај нимало лак подухват тумачења Паламине Тријадологије.

Митрополит значајну пажњу поклања Григоријевом тумачењу догме о исхођењу Духа Светог од Оца. По њему, солунски светитељ ову тему детаљно разматра и због жеље да истакне своје аргументе против латинског Филиоqуе. Митрополит каже да Свети Григорије „има пуну свијест о трагичним посљедицама латинског умовања о Духу Светом и увођења Филиоqуе у Символ вјере”. Св. Григорије, по митрополиту, замјера римокатолицима што они поводом односа унутар Свете Тројице уводе своје интелектуалне конструкције и од превјечног божанског битија отуђују Дух Свети. По Григорију, и православни прихватају да Дух Свети по превјечном битију јесте Синовљев, али није од Сина. Митрополит закључује: „У овом свјетлу виђено, Филоqуе је једна недопустива рационалистичка упадица у Тајну Св. Тројице”. Разлика између латина и православних је што ови први редосљед унутар Св. Тројице тврде по битију, а ови други да је редосљед Личности узрокован по откривењу, тј. икономијским јављањима. По Св. Григорију, латини долазе у опасност поиствјећивања јављања Свете Тројице и њеног битија и тако праве непремостиви јаз између Бога и човјека, гдје због затворености Бога у његову суштину човјек не може да достигне обожење. Јављање Бога човјеку је, по Григорију, добра воља Божија. Динамичко схватање о Божанству, односно разликовање битија и јављања Божијег, је претпоставка причасности Тројичним енергијама. Јављање суштине не бива по себи, него по њеној енергији.
У резимеу своје докторске дисертације, митрополит Амфилохије истиче колико је Паламино богословље сродно данашњем човјеку који је жедан и гладан духа библијског – светоотачког предања. Том духу имамо супротстављен површни дух лажног хуманизма који негира јављања божија и, слично Варлааму, негира се могућност обожења и додира човјека са Триипостасним божанским енергијама. Митрополит Амфилохије је овом студијом успио да нам представи и појасни изузетно сложен и дубок исказ Григорија Паламе о Светој Тројици. Паламина мисао, благодарећи овој студији, постала нам је јаснија и блискија.

Пише: Дамјана Станишић

Извор: Дан

У данима Часног поста из штампе је изашао нови број „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Тематика је у складу са припремом и ишчекивањем највећег хришћанског празника. Па тако први наслов гласи „Удостој нас да у чистоти пређемо поприште поста“. То је бесједа коју је Његово  високопреосвештенство архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије изговорио на Недјељу праштања 2017. године. Поприште Великог поста са Страсном седмицом траје седам недјеља, од којих свака има своје име и своју посебност. О петој недјељи Часног поста „О недјељи Свете Марије Египћанке“ пише свештеник Андреј Филипс. Великом посту су прилагођене службе са посебним великопосним пјесмама. Бољем разумијевању великопосних пјесама свакако може допринијети тумачење ђакона Павла Љешковића „Пјесме Великог поста“. На крају великопосног двига  је циљ – Васкрс, као коначни циљ постојања, или како каже наслов богословског есеја свештеника Лоренса Фарлија „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“.

Уз великопосне теме овај број је своје странице посветио великом јубилеју – 900 години постојања Цркве Светог Николе на Луштици или „Храму јављања Божје љубави“, како гласи репортажа о прослави, на којој је говорио Јован Стојковић, чија бесједа је интегрално заступљена у часопису. А о том центру сабирања Луштичана пише и Оливера Балабан.  

Већ смо у ишчекивању Васкрса, а  Божић или „празник непролазне вјечне свјетлости“ и јануарски празници тек што су прошли. Прославе Божића, Богојављења и Савиндана у Митрополији црногорско-приморској описује Рајо Војиновић. А такође се можете информисати како су савинданске свечаности изгледале широм васељене. Црном Гором је ове године први пут прошла светосавска литија – Благослов Светог оца Саве са Савиним реликвијама. Поводом доласка тих реликвија на Цетиње бесједио је владика Амфилохије „Живо присуство живога Светога оца Саве нашега“. Поред те бесједе, публикована је и бесједа коју је на централној Светосавској академији у Подгорици изговорио Живојин Ракочевић „У жару спаљених косовских храмова тињао је и Свети Сава“.

У рубрици која је посвећена чудотворним иконама Мајке Божје, у овом броју читате о Икони Пресвете Богородице Државне, која се празнује у марту мјесецу. Ту је последњи дио апологетике Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, други дио текста из историје „Поп Ђоко Пејовић, командир са Грахова и дипломата о свом руху и круху“. Слиједе осврт „Војислав“ протојереја-ставрофора Гојка Перовића, као и два приказа. Један је приказ зборника „Стваралачки феномен Радован Бећировић Требјешки“ који потписује мр Смиља Влаовић и други приказ књиге „Од Косова до Јадовна”, који даје протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Преко путописа протојереј-ставрофор Обрен Јовановић упознаће читаоце са светињама Румуније. У рубрици поезија нашли су се стихови Ранка Ђиновића и Мића Живојиновића.

„Светигора“ је објавила саопштење са братског сабрања Митрополије црногорско приморске, као и реаговање Митрополије црногорско-приморске „Митрополитова ријеч – пастирска ријеч егзарха свештеног трона пећкога“ поводом напада на Његово високопреосвештенство од стране сарадника предсједника Србије.

На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске. Издвојена је репортажа о прослави 140 година ослобођења Бара од Турака и репортажа о освећењу темеља параклиса Новомученицима јасеновачким у Јасеновцу.

М.Ж.

Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године,  једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Св. Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божије:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек.

Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“.

Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.

Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености,  смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.

Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу.

Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.  То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

У Крстопоклону недељу ( 11. марта) у организацији Црквене општине Гацко, у  Парохијском дому у сали Музичке школе, уприличено је вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000).

Присутне је у име домаћина поздравио протојереј-ставрофор Велимир Ковач, парох гатачки који је истакао да је ово дан када се кријепимо Часним крстом Господњим а као додатак том укрјепљењу је и ово вече посвећено оцу Лазару који је из Кокорина, села близу Гацка.

Подсјећање на оца Лазара почело је приказивањем документарног филма “Духовна поетика оца Лазара“, редитеља др Радослава Т. Станишића, који је и говорио о филму, инспирацијама, околностима и условима, у којима је филм рађен.

У наставку овог дивног сабрања представљено је треће издање књиге  „Положи наду на Господа“ ауторке монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, по којој је и снимљен овај документарни филм.

О књизи су говорили, аутор мати Јелена, јеромонах Јефтимије, игуман манастира Пива, протојереј-ставрофор Драган Станишић, парох подгорички и професор Цетињске богословије.

На крају вечери је краће одломке из књиге читала попадија, професорица Душанка Станишић, а своју нову пјесму о оцу Лазару прочитао је пјесник Срето Видановић.

Вечери посвећеној оцу Лазару у његовом родном граду Гацку, присуствовало је свештенство и монаштво Епархије захумско-херцеговачке, Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, као и бројни рођаци, племеници и познаници блаженопочившег архимандрита Лазара.

На благослов свим присутним из манастира Острога, календаре је подијелио протосинђел Сергије, а благослове из манастира Ждребаоник игуманија мати Јустина.

Извор: Радио Светигора

Херцег РТВ : Прилог  са промоције књиге и филма

Свештеник Драган Станишић

РИЈЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „ПОЛОЖИ НАДУ НА ГОСПОДА“ И ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „ДУХОВНА ПОЕТИКА ОЦА ЛАЗАРА“

Отац Лазар је имао пуно духовне дјеце и својом љубављу годинама је пратио њихов живот. Мати Јелена, писац ове књиге, једно од духовних чада оца Лазара, од самог познанства са њим вољела је да га прати и слуша у свему. Пишући ову књигу о свом духовном учитељу и оцу, она није радила другачије него како је мислила да би он благословио. Отац Лазар, зна се, не би пристао да неко пише књигу о њему, али мати Јелена је била увјерена да би то дозволио једино ако је тако на корист Цркви, а, по њеном мишљењу, највише корисно и драгоцјено за Цркву јесте сам лик очев који блиста христоликошћу и смиреношћу. Мати Јелена у својој књизи жели, управо, да нам приближи и да нас подсјети на један такав изузетан лик човјека Божијег.

Прво издање књига о оцу Лазару се појавило девет година послије његове блажене кончине  6-ог децембра 2000-те године. Скоро једну читаву деценију о оцу Лазару се много више говорило него писало.  Јован До, метох манастира Острог, мјесто гдје су долазили  многи да се помоле и приме утјеху на његовом гробу, постало је привлачно и онима који нијесу познавали Оца.  Многи су се интересовали да што више сазнају о њему и  настала је потреба да се објави неко свједочанство о животу оца Лазара. Монахиње манастира Ћелија Пиперска прихватиле су радосно изазов и прикупљале свуда  податке који би могли  бити од користи за књигу. Када је прикупљено доста материјала, приступљено је његовом сређивању, класификовању и проучавању, али није било лако доћи до идеје како све то довести до степена једног литерарног дјела.

Сам наслов ове књиге Положи наду на Господа показује – какве поуке она садржи.  Положи  наду на Господа – и  све ће бити добро. Очев је савјет да, ако вјерујемо у љубав Божију – добар исход наше молбе неће изостати. Мати Јелена овакву поуку никад није губила из вида и  добила је помоћ од Господа  за коју се молила оцу Лазару, а и он се, сигурно, молио  светом Василију и светом  Стефану Пиперском  да књига буде на духовну корист онима који је читају. Читајући ову књигу, било ми је евидентно управо то како је отац од раног дјетињства увијек имао орјентацију тако као да га у свему гледа Свети Василије Острошки. У својој књизи мати Јелена наводи како је он једном рекао: „Свети Василије је много милостив. Питам се, какво је то његово срце било, и остало, кад оволико људи привлачи себи.“ Поставити се овако према Светом Василију, могао је само човјек који и сам има такво срце које привлачи и грије и покреће живот оних са којима се срета. Ово питање: какво је срце неког човјека – било је основни параметар његовог опажања људи. Није он гледао много на то шта неко каже, шта тврди, чак ни како неко поступа, већ шта му је у срцу. А то није могао видјети без насталог повјерења у души оних који су му се жалили и обраћали.

Отац Лазар је знао да се најдубља димензија човјековог бића највише и најбоље открива на крсту и зато је увијек био у близини оних који страдају и моле за помоћ. Очево стремљење – како довести човјека до тога да му буде пуно срце и ведар дух – описано је на многим мјестима у овој књизи. Када би неко упитао оца Лазара: шта је проблем овог данашњег времена, он не би умио другачије одговорити, а да не укаже на стање и положај неког одређеног, конкретног човјека, којег добро зна. Његово срце је било такво: привлачило  је и привлачи многе људе, зато што је имао исповиједање или став да све вреднује полазећи од поштовања  личности која је за њега увијек битна, изузетна и непоновљива у сваком наступу, било рђавом или добром.

Мати Јелена на једном мјесту у својој књизи каже: „Колико је само душа утјешио, и бракова спасио, и колико је дјеце на његове молитве од Бога испрошено. Да би се записао траг који је Отац оставио на свако срце које га је срело и упознало, требале би нам књиге и књиге“.

Као игуман манастира Острог, био је у ситуацији да брине о многим  стварима и он је у томе био врло одговоран и педантан, али, свему томе  је претпостављао бригу о  монасима. Помагао им је да и у најмањем покрету избјегну спотицање и невоље. Говорило се да  је лако познати свако духово чадо оца Лазара. Умјетност духовног руковођења, својствена оцу Лазару, лијепо је описана у овој књизи кроз бројне примјере и исказе оних који су се исповиједали код њега.

У књизи је описана и његова врлина гостољубивости. Ријечи којих се највише сјећам од оца Лазара су – опростите и послужите се. Када би поводом нечега рекао:“Опростите,“ доживљавао сам  како, уствари,  ја треба да молим опроштај, а не он . Отац Лазар је имао изузетну врлину да свакога предухитри када је у питању спремност на жртву. Више је волио да служи него да му се служи, што је врло ријетка особина, поготову код људи који су на високим положајима.

Оцу Лазару се дешавало да га некад неко разумијева погрешно. Ако би рекао: Положи наду на Господа, бивало је да неко то чује погрешно и узме да поступа у смислу  пасивности и неодговорности.  У исповиједоници је допуштао да се неко задржи  и превише. Волио је да онај који се исповиједа временом сам увиди гдје гријеши. Поучавао је користећи често примјере из свакодневног живота. Волио је да неке шаљиве догађаје помене како би онај који се ту препозна безболније схватио свој рђав положај.

Наглашавао је да практично дјелање јесте огледало духовног стања. У манастиру Ћелија Пиперска првобитно, када у конаку није била уведена вода, сестре су по воду ишле на извор који се налазио у подножју Манастира. Узбрдица којом су се пеле била је толико стрма да, кад се спотакнеш, сва се вода пролије. Он, иако је био болестан, некада би ишао са њима по воду и говорио им да за духовно пењање треба снага, која се стиче и кроз физички напор. Ако нешто не би било јасно, само би рекао: Положи наду на Господа,  што је значило да се усклади практично (послушање) са молитвом и службом у храму и обрнуто. Ова књига, Положи наду на Господа,  кроз опис лика оца Лазара илуструје нам кристално јасно примјер човјека код којег је знање и дјелање  било усклађено у високом степену. Митрополит Амфилохије у свом слову на погребу оца Лазара управо је највише истакао ту његову мудрост – да споји духовно са практичним и идеално са реалним. Такву мудрост он је могао стећи на Гори Атонској, у манастиру Хиландару код свога духовног оца, старца Никанора. У Хиландару, кад би ко дошао из Црне Горе и Херцеговине, сви монаси из манастира питали би за оца Лазара и поздрављали  а старац Никанор је знао да каже: „Узели сте нам калуђера који нам је злата ваљао, али, ако је долазак таквог човјека утицао на ваш духовни препород – нећу тражити  да се врати овамо к мени, све док тамо буде кориснији за Цркву.

У књизи мати Јелене помиње се и породица одакле потиче о. Лазар. Његови родитељи, браћа и сестре описани су као благочестиви људи и види се да је он већ у својој породици имао добар основ за монашки подвиг. Честитост, узајамна љубав и спремност на жртву красили су ову светородну лозу од које је најљепши изданак син Милко, у монаштву Лазар.

У манастиру Острог, архимандрит Лазар, када је био игуман,  од св. Василија увијек је молио помоћ и за своје Херцеговце, јер су тада подносили велике жртве у рату који је избио поводом распада СФРЈ.  За спас народа из којег потиче и свети Василије,  он је покренуо Литију, која је била величанствен догађај. Послије ове Литије са кивотом светог Василија све се промјенило на боље, мало се стишао рат и народ се укријепио у вјери. Показало се да Црква има силу у светима својим и да свака светска сила пролази, а чист образ остаје. Као и патријарх Павле, и Отац је тврдио да чист образ јесте највећа побједа.

Црквено буђење народа деведесетих година карактерисала је велика отвореност да се прими и чује духовна поука, да у храм свак дође радосно, да учествује у светом богослужењу и тд. Народ се масовно крштавао и све је више било оних који су завољели пост и молитву, људи који су већ имали унучиће жељели су да склопе црквени брак. Васкрсле су заборављене литије, живнула је добротворна активност, повећао се број свештенства и монаштва, обнављани су храмови и прављени нови. Може се рећи де је све овако било у епохи када је живио о. Лазар. Како је он  све ово пропратио и колико је и сам допринио буђењу народа, види се из саме књиге, а још више из  видео прилога који је дат уз књигу, под насловом Духовна поетика оца Лазара, аутора др Радослава Станишића, професора филмске режије. Овај режисер и његова екипа данима су монтирали материјал, како би  направили један визуелно- аудитивни документ о животу оца Лазара. О дјелатности оца Лазара они нијесу имали  много неких прилога као што су  фотографије, звучни и визуелни записи  и тим је већи њихов успјех када су од мало материјала направили један документарни филм јако упечатљив и репрезенативан. Тај филм je на једном фестивалу религиозног филма у  Сарајеву  награђен а касније и приказан у више градова хришћанског и арапског свијета. Први пут промоција књиге и докуметарног флма о оцу Лазару одржана је у Подгорици у крипти храма Христовог Васкрсења. На  тој промоцији о књизи је говорио и владика Григорије. Оно по чему ће остати упамћена та трибина је огроман  број, од којих су већина лично знали и били пријатељи оца Лазара.

Аутору ове књиге, монахињи Јелени, сигурно није било лако да пише о тако значајној личности. Она се храбро држала, јер је имала и велику подршку својих сестара и подршку самог митрополита Амфилохија. Да није пишући ову књигу имала у виду све могуће приговоре,  сигурно би доживјела и неке рђаве реакције поводом насталог дјела. Ова књига је наишла на добар пријем читалачке пубике и доживјела је више издања. Најновије издање је допуњено и проширено новим прилозима  и свједочанствима која су настајала и после упокојења Острошког игумана.

Оно што бих извео као закључак свог приказа књиге Положи наду на Господа је величаније оцу Лазару који је говорио:  „Добро си ми дошао, брате“ и  „Слава Богу за све“

Монахиња Јелена,

Игуманија манастира Ћелија Пиперска

СЈЕЋАЊЕ НА ОЦА ЛАЗАРА

Прошло је 18 година од упокојења оца Лазара. Некада имамо осјећај  да је прошло свега неколико мјесеци, колико је живо његово присуство у нашим срцима; а некада нам изгледа да је прошла читава вјечност од нашег последњег сусрета.

Отац Лазар се родио 1948. године у селу Кокорини, код Гацка. Јелица (Јањић) и Илија Аџић имали су осморо дјеце. Милко (отац Лазар) је био најмлађи. Два брата су му умрли када су били мали, а брат Момчило погинуо је од бомбе када је имао четрнаест година. Брат Вукашин се упокојио деведесетих година. Данас су живи његов брат Слободан, који је остао на родитељском огњишту, и двије сестре, Даница и Десанка. Оцу Лазару је сестричина мати Јустина, игуманија  манастира Ждребаоника. Сестра од тетке му је мати Јулијана, монахиња у Острогу, са којом је он, док је студирао економију у Сарајеву, обилазио Ћелије Ваљевске и друге манастире. Његова мајка је умрла као монахиња Магдалина. Ове чињенице нам довољно свједоче каква га је породица изњедрила и дала Цркви.

Одлуку да иде у манастир највише је код оца Лазара учврстио његов тадашњи духовник, отац Периша Вранић, старјешина сарајевске Старе Цркве. Отишао је на Свету Гору тајно, без знања родитеља. Отац му се упокојио ускоро послије његовог одласка. У Хиландару се није пуно задржао. Клима је била јако лоша за његово здравље, па је одмах по доласку у Манастир почео да поболијева . Проигуман Никанор га је прихватио и са љубављу учио монашком животу. Он га је замонашио и дао му име Лазар, по Светом великомученику Лазару Косовском.

Идиоритмичко уређење у Манастиру му није одговарало и он се са благословом Игумана и братије вратио у Србију, у манастир Пустињу. Ту је примио свештеничи чин од владике Јована, синовца Светог Николаја Велимировића. Убрзо послије рукоположења, Владика га шаље у манастир Ћелије Ваљевске гдје  је провео двије године служећи сваки дан Литургију.

У манастир Острог долази 1984. године. Послије три године, добија послушање да обнови манастир Ћелију Пиперску, који је био доста запуштен. За кратко вријеме, уз помоћ младих људи који су му и од раније долазили,  он оживљава  ову светињу. Манастир је највише  процвјетао  када су неки од  тих младих људи одлучили да остану у манастиру  и  крену путем монашког подвига. Отац Лазар је духовно руководио новонасталу обитељ  и примао све сестре које му је Бог слао. Говорио је: Бог је хтио да ово постане женски манастир , иако сам  мислио да је ово мјесто због оскудности и сурових услова живота више за мушко монаштво. Када је умро игуман острошки, отац Серафим, митрополит Амфилохије је за новог игумана острошког поставио оца Лазара. Тако га Свети Василије, који га је пригрлио када је дошао у Црну Гору, опет враћа к себи и ту га оставља да му служи до краја.

Доласком у Црну Гору, отац Лазар је одгонио огромни мрак и мртвило које је деценијама покривало наш народ на овим просторима. Почео је тихо, ненаметљиво. Наши први сусрети више су подсјећали на дочек који нам је припремала бака на селу. Тек касније, када се мало ослободимо, он почиње причу о Богу Који је добар, Који нас воли. На наше питање – зашто ми ништа о томе не знамо, он би само одговарао: „ Нијесмо ми Њега знали, али Он је знао нас, и стално је са нама, бди над нама и даје нам дах и живот, као што нас мајка храни млијеком“. То су за нас биле велике тајне, али ми смо неким чудом повјеровали да је све тако како нам говори. И послије толико година, у нашем срцу живе његове ријечи, којих није било пуно, али су биле запечаћене неком силом. Сав у Христу, нудио нам је Христа Који је био толико неодољив да је било немогуће да се не заљубиш у Њега. Отац је улагао још више силе и напора да наша љубав и одушевљење, које је својствено за почетнике, не утихну. Сваког човјека који му је долазио он је примао као да му долази сами Господ. Његова усрдност и жртва дали су богат плод.

Ослободио нас је од многих предрасуда и није нас везивао никаквим морањем, све је препуштао нашој слободи. Ма колику слободу смо му ми давали да утиче на нашу вољу и одлуке, он се са огромном опрезношћу усуђивао да савјетује и даје благослове. Управо та његова претјерана осјетљивост да не наруши нашу слободу, чинила је да му ту исту слободу, која је најважнија за младог човјека, дајемо са пуним повјерењем и радошћу. То исто су осјетили  и наши родитељи који су нам дали  подршку и, сви заједно, полако смо почели  да  сричемо прва слова у познавању наше вјере. То је још веће чудо, како је  Отац успио да њих, већ у зрелим годинама, приволи да упознају Христа.

Заиста, када би почели да набрајамо шта је Отац све урадио и као градитељ и као духовник за петнаест година свог боравка у Црној Гори, требало би нам доста времена.

Али, ипак, морамо бар у неколико ријечи, да кажемо нешто што би макар блиједо свједочило да његово давање себе Цркви и народу своме није заборављено. И како буде пролазило вријеме, вјерујемо да ће плодови његовог рада још више заблистати. Заиста, био је вјеран у малом, и од малог успио да донесе богат плод. Питамо се: шта би сакупио да је дошао на плодну њиву? Зато су његов подвиг и рад још више достојни поштовања.

Отац Лазар је био градитељ и обновитељ многих светиња у Црној Гори. Само Бог и Свети Василије знају колико је душа помогао и савјетом и новцем, као игуман Острошки. Говорио је: „Колико ја грешни дам толико Свети Василије одмах надокнади, и по томе видим да му је мило да дајем. Доста пута и он сам ме упути гдје треба помоћи“.

Питали смо га како све то стиже и како је могуће човјеку да толико бреме носи, а он би одговарао: ,,Не носим ја, него Бог и Свети Василије. Сваки човјек када би се искрено и са повјерењем предао Богу могао би тако; јер Бог свима нуди, али људи неће, а све кукају да им не да Бог“.

Отац Лазар је био велики познавалац брачног живота. И сам се чудио како му је Бог дао да све проблеме у брачном животу разумије, исто као и у монашком. Некада нам се чинило да више има и времена и разумијевања за проблеме људи који живе у браку. Говорио нам је: „ Много ми их је жао, сваки дан ме срце боли за њима. Када их испратим, чини ми се да хоће срце да ми препукне од бола. А ето, са монасима ријетко када ми се тако нешто деси.“

Деведесетих година прошлог вијека, када је почео рат, Отац је помагао и слао помоћ, колико је могао,  ратом захваћеним мјестима. А највише је помагао молитвом и свеноћним бдењем и сузама, да би се Бог смиловао на наш народ. Преживљавао је сву трагику српског народа. Са великим болом је говорио да нам међусобна неслога највише несреће доноси.

Важно је, на крају, рећи  колико је отац Лазар имао невоља и због својих болести, којих није било мало. Те болести су биле као вјерни чувари његове душе. Мало је људи знало да он има толико болести на своме тијелу. Када би од раних јутарњих сати почео исповиједати, ред би се испред исповиједаонице само повећавао.  Кад би га питали како издржава, он би одговорио: „Заборавим на бол и само мислим да ми се која душа не врати испред врата“.

Посљедњи дани борбе са тешком болешћу били су потврда да је он заиста овај рат већ добио. Није одустајао од богослужења, бдења, метанија скоро до задњег дана.Желио је да посјети Светог Нектарија, да испроси исцјељење јер је осјећао да нам је још потребан. На путу за Грчку болест га је зауставила у Београду. Непуна два дана лежао је у болници на ВМА. Митрополит Амфилохије, који је те последње вечери дошао да га види, рекао му је: „Ето, Оче Лазо, и Свети Нектарије, којему си се упутио, предао је своју душу Богу у болници“.  Отац је само тихо изговорио: “ Слава Богу“.

Отац се упокојио 2000. године, на дан Светог Амфилохија Иконијског, а  сахрањен је на дан Свете Екатарине у Јован Долу, скиту Острошком, који је он саградио за непуних пет година. Журио је да га заврши, као да  је осјећао да нема времена за одуговлачење.  Жеља му је била да Острог има скит гдје би се монаси могли склонити,  како је он говорио: „Да напуне батерије,  да би опет могли да служе у острошкој светињи без духовне штете. Јер је велики гријех помагати другима, а своју душу не заштитити и не појити је извором живе воде, коју другима дајеш и проповиједаш да пију.“

На крају, можемо да кажемо: хвала Богу што смо га имали и што смо га срели.

На прочељу хагиографске књижевности чије оквире одређују историјски и религијски аспекти налазе се књиге о српским владарима и црквеним поглаварима, почев од Житија Господина Симеона (чији су аутори и први српски биографи: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Теодосије и Доментија,  Данило III Пећки), затим следе житија владара краљева Драгутина, Милутина и Душана, Стефана Дечанског, Житије краљице Јелене.

Периоду средњовековних житија припадају и Житије архиепископа Данила II , Житије архиепископа Јоаникија I,  Житије Инока Исаије, Житије Петра Коришког… књиге које кроз поученија приказују световни, земни живот и чудеса која се збивају након смрти главних актера.

Таквој књижевној врсти припада и књига „Положи наду на Господа“- духовне поуке оца Лазара (Аџића), ауторке Монахиње Јелене (Станишић) игуманије манастира Ћелија Пиперска. Књига која сваким својим редком, сваким словом представља драгоцено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића за лепотом човекољубља и богољубља, чија основа представља боготражитељски принцип.

Књига „Положи наду на Господа“- духовне поуке оца Лазара Острошког (како у Предговору пише Митрополит црногорско приморски Амфилохије) не жели да буде просто сјећање на овог сродника по духу и по тијелу Светог Василија, коме је вјерно послужио, него свједочанство о њему у његовом лику, као победитељу и еванђелском неимару и препородитељу људског срца и душе. Име и дјело оца Лазара Острошког остаће несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца .

Игуманија манастира Ћелија Пиперска, монахиња Јелена (Станишић) успешно је казивањима о оцу Лазару Аџићу одговорила на питање које је себи поставила на почетку ових богоспознајних прича сакупивши у смирајну бројаницу нанизане приче попут седефних бисерих зрна, од којих сваки чвор уплиће по једно молитвену мисао.

Указала нам је на онај, голим оком, невидни пут према врховној светлости Божјој, указала нам је примерима како се надилази страдање, како се налази спокој, како се душа из кала и унижења диже пут божанске плавети, ведрине , очишћена и лакокрила и како хита оној јединој незалазној лепоти, оном духу саображења и самоисцељења, садржаној у неприкосновеном тројству: вера, нада и љубав.

Главни јунак ове књиге није о. Лазар Аџић, иако је у сваком казивању, он тај богонадахнути учитељ, чија свака реч усмерава према врховима чистоте и племенитости, чак и у оним моментима када изриче, поред похвала и епитимију (казну), а све зарад дубље самоспознаје властитог жића.

Не, главни јунаци су безимени невољници, сви они који су код ћивота Светог Василија Острошког, најмилостивнијег светитеља, тражили исцељење, наду, веру, милост, разумевање, лек за нелечиве и незацељене бољке и ране на души и телу: злопатници и ходочасници, пијачари и сељаци, шофери и директори, млади и стари, крштени и некрштени, богобојажљиви и неверници, смерни и осиони, добродушни и похлепни, луталице и скитнице, наивни и опаки, скрушени и развратни, поштени и зли, грешни и мање грешни, они идеолошки осакаћени… незаустављива бујица непрегледне људске река премрежене добрима муком, патњом и болом, сумњом и недоумицом… а сви у хитњи према једном једином циљу налажењу јединственог окрепљујућег лека.

Тај јединствени окрепљујући лек изречен разумном, утешном речју нештедимице је свима (бого )тражитељима нудио и пружао отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумевањем, безграничном љубављу, духовним саветима, непосредношћу, непомућеним миром; и сви су у његовој речи пронашли тражени смисао.

Свака од ових прича креће се боготражитељским путем, слива се у једну, и сваки појединачни вапијући глас сливен гласовном множином иште успостављање равнотеже у хаотичном и узбурканом свету и разграђујућем времену, а надасве мир са божијом промисли, ослобађање од свакодневних греховних наноса под чијим пакленим теретом и тело и душа клизе у ништавило и таму.

Непосредним сведочењем списатељице монахиње Јелене (Станишић) остварен је индивидуални књижевни текст из чијег средишта мудром речју проговара остварени аутентични књижевни лик, који поседује изразита наративна својства.

Књига монахиње Јелене (Станишић), писана непатвореним дивљењем и љубављу, представља монашки живот оца Лазара Аџића остварени животни идеал, образац светог живота, препуног одрицања а који у одрицању од и налази пуни смисао свог земног живота.

Уједно ова књига је и модерна обнова светитељских житија из разнородних области егзистенцијалних искустава.

Милица Краљ

Извор: Слобода

Трибина „Ријеч“ Удружења књижевника Црне Горе  у оквиру сегмента Нове књиге представиће сјутра, ( 22. марта) у 19 часова у Духовном центру „Симеон Мироточиви“  Немањина обала, пјесничку збирку „Трептаји неизрецивог“ митрополита Амфилохија.

По ријечима Милице Краљ, уреднице Трибине, Удружење је посебно захвално митрополиту Амфилохију који је препознао значај писане ријечи и Трибини „Ријеч“ пружио прави дом, омогућивши на тај начин њихов континуирани књижевни рад.

О књизи „Трептаји неизрецивог“ говориће пјесници: Новица Ђурић, предсједник УКЦГ, Будимир Дубак (аутор Предговора), Радомир Уљаревић (издавач), и Милица Краљ.

Митрополит Амфилохије Ристо Радовић, рођен је 7. јануара 1938. године у Барама у Доњој Морачи. Основну школу завршио је у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету дипломирао је 1962. г, а упоредо је студирао и филологију на Филозофском факултету у Београду. Постдипломске судије наставља у Берну и Риму,гдје је магистрирао на Источном понтификалном институту у Риму (1965). У Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами. Докторат Московске духовне академије, Института теологије Бјелоруског државног универзитета у Минску 2008. г, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу, 2012. Санкт Петербуршке духовне академије 2014. године .

Митрополит Амфилохије се осим теологије и философије бави есејистиком, преводилаштвом и поезијом.

Објавио је дела: „Тајна Свете Тројице по учењу Св.Григорија Паламе,“,“Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, Филокалијски покрет XVIII и почетком IXX вијека, Духовни смисао Храма Светог Саве на Врачару“, „Преподобни Рафаило Банатски“, „Враћање душе у чистоту“,“ Нема љепше вјере од хришћанске- православна вјеронаука“,“ Увод у православну философију васпитања,“ „Свети Сава и Светосавски завјет,“ „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“,“ У Јагњету је спас“(пјесме), „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“,“ Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, „Божић, загрљај Бога и човјека“, „Васкрс- дар живота вјечнога“, „У почетку бијаше Слово“, „Часни крст Христов и Косовски завјет“, Косово је глава Лазарева“, „Тајна Христа и тајна свијета“, „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“I и II,“ Љетопис новог косовског распећа“I II, „Разговори о духовном животу, Цркви и друштву“, „Тајна Свете Тројице“, „Богословска слова“ I, „Поменик новог косовског страдања (на српском, руском и енглеском језику).

Преводилац је бројних дијела са грчког језика. У његовом преводу објављене су бесједе, студије, романи, есеји.

Митрополит Амфилохије је добитник најзначајнијих књижевних награда, одликовања и медаља: „Богородица Тројеручица“(Међунаордна награда, Чикаго, 2005), „Макаријево слово“ (УКЦГ, 2010), „Извиискра“ (2012), Орден Његоша Првог реда Репулике Српске(1994), Орден Ломоносова Националног комитета друштвних награда Руске Федерације(2001), Медаље доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске(2002), Орден Светог Александра Невског(2003), Орден за вјеру и вјерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије(2006),  Орден Светог Кирила Туравског Бјелоруске Православне Цркве(2008),Орден Светог  равноапостолног Кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве(2012), Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве(2013), Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије, Руске Православне Цркве(2013), Ордена Краља Петра Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918.године(2014), Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова Међунарoдне награде“Слава Русије“ под покровитељством Руске заграничне Цркве(2014).

Видео запис са промоције збирке поезије „Трептаји неизрецивог“ Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, која је одржана 22.марта на трибини Удружења књижевника Црне Горе „Ријеч четвртком“ на Немањином граду у Подгорици.

Острог ТВ студио

На Православном богословском факултету у Београду, у сриједу 28. марта, у 19 ч, одржаће се вече сјећања на архимандрита Лазара (Аџића) (1948 – 2000.), игумана манастира Острог, обновитеља Ћелије Пиперске, мисионара који је читавог живота помагао, и духовно и материјално, многобројним породицама, болеснима, студентима, богословима…Успомене на овог Божјег угодника подијелиће драги гости трибине „Положи наду на Господа“.

Извор: Слово љубве

У оквиру духовних предавања, која се током Васкршњег поста одржавају  у Никшићу, у недјељу, 25. марта , у Парохијском дому је уприличено вече посвећено новојављеном Светитељу Мардарију Либертвилском и Чикашком.

Приказан је краткометражни документарно-играни филм „Тихи кутак Христов“, рађен по благослову Високопреосвећеног Митрополита Г. Амфилохија.

Аутор и сценариста филма Радисав Јеврић, је напоменуо да је главна премијера била у Либертвилу прошле године, на прослављењу Светог Мардарија, приказан је, потом, у Подгорици, а у Русији, у фебруару ове године, награђен од Митрополита калушког и Министарства те области. Филм је реализован уз велику и несебичну помоћ манастира Острог, који је, са продуцентском кућом Делиусфилм, продуцент остварења. Сви глумци у филму, међу којима има и врхунских професионалаца, приложили су свој ангажман. Јеврић је истакао да је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, након приказивања у Подгорици, благословио да се сада пише сценарио за дугометражни филм о Светом Мардарију Ускоковићу.

Приповједач у овом филмском остварењу је Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије. Лик Светитеља у три периода његовог живота играју: Вук Бубало, Лазар Шћекић, Радивоје Буквић, а осим њих, у филму глуме и Небојша Глоговац, Кристина Стевовић–Обрадовић, Тихомир Станић и Слобода Мићаловић.

О Светом Мардарију кроз књигу „Недокучива Русија“ говорио је јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман Пивског манастира. Описао је животни пут Светог Мардарија од родног села Корнети у Љешанској нахији, преко Београда, манастира Студенице, Русије гдје се школовао у Житомиру у Украјини, Кишињевској духовној семинарији у Молдавији, упознавао са монашким животом у чувеним руским манастирима, нарочито: Оптини, Почајеву и Кијево-печерској лаври. Током студија на Санкт-петербуршкој духовној академији често је служио у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви у коју је на молитву долазила царска породица.

По ријечима др Миодрага Чизмовића петроградски дио живота Светог Мардарија је најаутентичнији и најдинамичнији. Због свог словенофилског настројења врло брзо је дошао у сукоб са Распућином који је, како запажа Чизмовић, водио и кадровску политику Руске Православне Цркве. Осврћући се на вријеме када се Русија нашла у вртлогу револуције, а чији је непосредни учесник био Свети Мардарије, Чизмовић је казао да су се бољшевици по преузимању власти брутално разрачунавали са неистомишљеницима.

„Прва на удару нашла се РПЦ. Од 54.000 богомоља које су постојале 1914. послије двије деценије било их је отворено 500. Убијено је око 400 епископа и око 50.000 свештеника и монаха. Лав Троцки је у граду Свијажску наредио подизање споменика Јуди Искариотском са песницом упереном према небу“, рекао је Чизмовић, додајући да су бољшевици из Совјетског савеза 1922. протјерали нешто више од 160 интелектуалаца, који су касније објавили преко 13.000 радова у свим научним областима.

„Свети Мардарије је у последњем моменту успио да напусти Русију и спаси се од бољшевика који су му отворено пријетили ликвидацијом. Прелази у Америку, гдје ће постати први епископ СПЦ у Америци. Међутим, Свети Мардарије непоколебљиво вјерује у будућност преображене Русије и изабрани пут руског народа. У „Недокучивој Русији“, написаној 1935. када је Русији владао егзодус Стаљинових чистки, изговара ријечи које у том моменту звуче крајње нестварно: „Злокобне године ће проћи и светлост Христова обасјаће руску земљу. Жудња за Христом и Његовом Црквом пробудиће се у срцу Русије и, као блудни син, она ће, након много година лутања, уронити у њедра велике и свеопраштајуће Цркве“, рекао је Чизмовић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

На Православном богословском факултету у Београду, у сриједу 28. марта, одржано је вече сјећања на блаженопочившег оца Лазара острошког у  оквиру  којег је одржана промоција књига „Положи наду на Господа“ мати Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска и пројекција документарног филма “Духовна поетика оца Лазара“ редитеља др Радослава Т. Станишића.

Снимак промоције можете да погледате на следећем линку:

Ако у две речи може стати оно што Косово и Метохија симболизује у српској историји, али и данашњем времену, оне би биле „универзум бола“. Изговорио их је 2006. боравећи и делећи патњу са косметским Србима славни аустријски књижевник и хуманиста Питер Хандке. Управо ова синтагма послужила је као наслов документарног филма „Косово – универзум бола“ песнику из Метохије Ранку Ђиновићу, чија је пројекција приређена у Центру за културу у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“у Ваљеву.

Низом потресних сцена забележених од 1998. до 2006. године у Ретимљу, Оптеруши, Зочишту и Драгобиљу, овај документарац приказује страдања више стотина Срба и неалбанаца, које су шиптарски терористи киднаповали на кућним праговима, у виноградима, на богослужењима и сахранама чланова породица, скрнављења и пустошења храмова и гробаља. До данас, у пронађено је и предато 367 тела. За још 547 Срба са Косова и Метохије још увек се трага. Потрага никад неће престати. Баш као и вера у васкрсење и Царство Божје коме путеви страдалника воде.

Осамдесетих година прошлог века појавило се неколико књига о Косову и Метохији, које су у ондашњем посткомунистичком периоду биле претња по идеју „братства и јединства“, будући да су храбро носиле истине прећуткиване зарад југословенских идеја. Једна од њих је књига „Од Косова до Јадовна“, тада јеромонаха, данас Епископа др Атанасија Јевтића, чије прво издање потписује Издавачка кућа „Глас Цркве“, уз благослов тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Г. Јована Велимировића. Данас, три деценије касније, ова збирка путописа храброг црнорисца доживљава своје девето издање, уз благослов Епископа рашко – призренског Г. Теодосија.

Данас, речено је на промоцији у Ваљеву, једнако је актуелна. Јер, указао је парох подгорички протојереј – ставрофор др Велибор Џомић, „пита нас да ли живимо у времену буђења и да ли смо се пробудили“. Попут великог српског песника Милана Ракића, који је у Косову и Метохији видео снажну инспирацију за своје најлепше песме, Владика Атанасије прокрстарио је светом Лазаревом земљом и бележио патњу „обичних“ људи, а из  београдских архива „прашини“ отимао документа о српским стратиштима у Крајини. И тако је настала књига „Од Косова до Јадовна“. Књига која не сведочи истину, већ је сама по себи истина. Истина о Пећкој Патријаршији и Крајини, два упоришта наше јуначке свести.

Косово и Метохија није само питање завета, који нам је од предака остављен, већ питање смисла наше историје, рекао је професор Филолошког факултета др Милош Ковић. Ако верујемо, вратићемо се на Космет, баш као Јевреји који су два миленијума свој завет чували, поздрављајући се са“видимо се догодине у Јерусалиму“.

У програму овог веома емотивног духовног сабрања учествовали су и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, који је под управом Вање Урошевић сјајно извео сплет песама са Косова и Метохије, песникиња Дајана Петровић, Епископ Атанасије и свештеник Дејан Трипковић.

Књига Епископа Атанасија „Од Косова до Јадовна“ могла се купити након промоције. Сав приход од продаје намењен је обновљеној Богословији „Свети Кирило и Методије“ у Призрену.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска